Након што је његов текст под насловом „Редови, редови…“ покренуо обимну дискусију на сајту Министарства за телекомуникације и информационо друштво, Горан Павловић је одлучио да одговоре на коментаре консолидује у - нови текст за еМогућу мисију.

Јасно је да не постоји информациони систем који може у потпуности да спречи злоупотребе, али може да помогне да се те злоупотребе лакше детектују. Ако је систем организације такав да нико не реагује на очигледне грешке у систему, онда је сваки информациони систем у старту беспомоћан. Уколико је нпр. начелник здравствене установе упознат да се уз 200г кафе улази преко реда у ординације, а и даље се претвара да то не види, слаба је шанса да ће било какав информациони систем ту помоћи. Међутим, захваљујући паметним и креативним људима који су створили Интернет, данас имамо идеално средство уз помоћ којег се може ставити на увид да ли и се по том питању нешто ради. Само је питање политичке воље да ли неко хоће да омогући да такве информације буду свима доступне или не.

Генерална идеја заказивања је да се упари листић са редним бројем са једним јединственим идентификатором, као што је ЈМБГ, број личне карте и сл. У ситуацијама када је листић упарен са ЈМБГ-ом, грађанин не мора чак ни да понесе листић са редним бројем који је добио, већ само треба да, када се његов/њен број прозове, извади личну карту или здравствену књижицу као доказ да је тај број у реду управо његов. Ово упаривање са ЈМБГ-ом је такође гарант да се неће појавити препродаје бројева, што се раније дешавало у пракси. Наиме, у нашој земљи постоји професија под називом „професионални чекач у реду“, који за 20 евра стане у ред пред шалтером јавне институције у 5:00 часова ујутро и 30 минута пре доласка на ред телефоном обавести своју муштерију да може да дође пошто ће убрзо бити услужен. Ово је слика и прилика Србије, која показује да се технологија 21. века (мобилни телефон) користи како би се превазишли процеси и процедуре из доба Варшавског пакта (редови, редови…).

Везано за непојављивање грађанина у време заказаног термина – питање је да ли предност имају они који поштују ред или они који га не поштују. Ко год је имао прилику да живи и ради у САД или западној Европи упознат је са тим да тамо састанак почиње тачно у заказаном термину и по правилу се не чекају они који касне. Код нас, ако је састанак заказан у 12 часова, увек се по правилу чека академских 15 минута (овај изум је наше горе лист), што значи да на крају састанак почиње у 12:30 часова. И тако Србија губи сате, дане, месеце чекајући да дође неко ко касни… Наша је препорука да уколико се неко не појави у заказаном термину треба да се настави са услуживањем осталих грађана, а да се грађанину омогући заказивање неког другог термина. Из разлога тешког укалупљења животних ситуација, остављена је могућност да службеник може поново прозвати грађанина који је закаснио, али је препорука да се такве ситуације максимално избегавају, јер нарушавају ред.

Поставља се и питање приоритетних корисника. Имао сам прилику да сарађујем са једном банком на пројекту који треба да омогући да се грађанима омогући да добију редни број и да буду прозивани путем LED дисплеја, али и да приоритетни (VIP) клијенти имају могућност да се убацивањем платне картице или биометријске личне карте идентификују и на основу те идентификације одреди да ли тај клијент има право приоритетне услуге. Остали приоритетни корисници (нпр. инвалидне особе, труднице, старије особе и сл.) добијају приоритетне листиће тако што радник из обезбеђења путем своје службене идентификационе картице коју убаци у читач сигнализира систему да је следећи листић који се буде штампао „приоритетан листић“ или тако што службеник са свог рачунара генерише/штампа листић даљински.

Како би систем био јаснији читаоцима, следи кратко објашњење функционисања система који је креиран у овом пројекту. Имајући у виду стање инфраструктуре у Србији, одлучили смо се да раздвојимо Web сервер за заказивање од самог QMS-а (Queue Management System), и мислимо да је то једини начин да се гарантује потпуна безбедност информационог система државних органа. Службеници кроз апликацију дефинишу датум и врсту услуге за коју се врши заказивање, број радних места који ће је опслуживати, а за сваки термин се дефинише да ли се заказује локално (у самој установи или телефоном службеник у установи врши заказивање), путем Интернета (тзв „удаљени сервер“) или је термин пауза.

Централни сервер за заказивање врши заказивање само за термине који су од стране службеника означени као термини који се заказују путем Интернета. Он нема могућност заказивања по систему „данас за данас“ већ само „данас за сутра“, „данас за прекосутра“… – ово ограничење је уведено пре свега из разлога безбедности информационог система установе, пошто је сервер за заказивање доступан на Интернету, али и због ограничења капацитета за услуживање клијената. QMS сервер који је лоциран у установи у току ноћи (дакле једном дневно) успоставља везу са сервером за заказивање и прослеђује му горе наведене податке. На тај упит сервер за заказивање враћа информације везане за термине за сутрашњи дан који су заказани путем Интернета (за сваки термин који је заказан шаље се врста услуге, време услуге и редни број за чекање у реду).

Аутоматски се издају листићи за незаказане термине, па би тако први грађанин који би притиснуо тастер по почетку рада у 8 часова за избор услуге би добио листић на којем би писало „Ваш број: А001, бићете услужени у 8:00ч“. У случају да му то из неког разлога не одговара, грађанин може код службеника и да изабере термин по жељи, под условом да је слободан, наравно. Искуство нас је научило да уколико се грађанима остави могућност да самостално бирају термин на инфо киоску у установи који поседује екран осетљив на додир, добар део популације неће знати да га користи. Јасан је закључак да људима који већ користе рачунаре треба омогућити да путем Интернета изврше заказивање, а они који не знају да то ураде путем Интернета вероватно неће знати да заказивање изврше ни на уређају са екраном осетљивим на додир.

Надам се да сам успео да барем мало разјасним неке недоумице око аутоматизованих система за заказивање шалтерских операција. На крају бих желео да се захвалим Горану Ракићу на пројекту Freesteel (Читач електронске личне карте за нас остале) који је покренуо. Достигнућа Freesteel-су нам више него помогла да омогућимо читање личних карата, односно идентификацију грађана, на уређајима које ми производимо и правимо. Наиме, целокупан развој овог система се базира на отвореном коду и нисмо имали намеру да због једне функционалности као што је читање биометријске личне карте мењамо нешто што стабилно ради већ дужи период. Жао ми је што држава везано за биометријска документа није омогућила документацију и подршку и за остале оперативне системе, већ је то омогућила само за Microsoft платформе, али како то није прича директно везана за ову тему, одмах ћу је и завршити.

2 komentara na ovu vest:

Komentari